PO MEĐU ZVEZDAMA
POOV TELESKOP
Edgar Alan Po, siroče od druge godine, boravio je kao usvojenik pod krovom bogatog Džona Alana, trgovca duvanom, i njegove supruge Franses, do svoje osamnaeste godine. Zahvaljujući toj ženi, nežnoj prema njemu poput rođene majke, pesnikovo detinjstvo i mladost bili su srećni, sve do kobnog sukoba s podmuklim usvojiteljem. Zato treba znati da je pesnik zadržao to Alan u svome imenu samo iz zahvalnosti – koja je bila iskrena i duboka – prema svojoj drugoj majci, nikako u čast trgovca duvanom.
Jedan od najlepših poklona koje je u to srećno vreme dobio od Alanovih bio je veliki teleskop, verovatno za jedan od onih presudnih rođendana posle kojih se iz kasnog detinjstva prelazi u razdoblje kad se pred nama otvaraju svi putevi; poklon je od trgovca Alana nesumnjivo iznudila Gospođa Alan koja je primetila da knjige o astronomiji i ozvezdano nebo neodoljivo privlače pažnju njihovog usvojenika.
Tako je Edgar mogao da za vreme jasnih noći sledi jedan od svojih najdražih puteva među onima koji su se otvarali pred njim, prema zagonetnom ozvezdanom prostoru. Koji je bio domet njegovog teleskopa? Ali, ma kako da je bio ograničen, bio je snažniji od pogleda golim okom; i, ma kako snažan, nije mogao sprečiti njegovu maštu, nego ju je čak podsticao, da vidi i više i dalje od njegovog omeđenog opsega!
Ponekad mu je društvo na terasi pravila lepa susetka Elmira Rojster, koja mu je bila obećana! Tako su jedne letnje julske večeri videli na nebu daleki sjaj:
VEČERNJAČA
Beše sredinom leta,
i u noćni čas taj,
kad zvezde, s puta svojih,
sjahu bledo, kroz sjaj
svetlije, hladne lune:
sama je s Neba sjala,
vladarka svih planeta,
lijuć zrak iznad valâ.
Posmatrah za tren
ledni odmeh njen:
leden – leden mi bî!
kad, kao crn trak,
skri ga oblak lak,
tad zasjala si ti,
Večernjačo časna,
čija zraka jasna
blagošću sja i zri;
što do mog srca
s dragošću zrca,
s Neba, dok noći traju,
kad odvajam sâm
tvoj daleki plam
od lednog, dragi sjaju!
Šta se dogodilo s Poovim teleskopom kad ga je trgovac Alan izbacio na ulicu i zabranio mu povratak u njegov jedini dom? Nije mogao da ga ponese sa sobom! Ostala su sećanja na ta osmatranja neba, sećanja koja će sve do samog kraja hraniti njegovu pesničku imaginaciju ovaploćenu u astro-poemi Eureka, delu koje još nije sasvim ozbiljno tumačeno, a posle čijeg je objavljivanja, 1847, dve godine pred smrt, Po napisao u jednom pismu: Posle Eureke ja više nemam razloga da živim! To nije rekao dve godine ranije, nakon što je napisao i objavioGavrana!
Šta se dogodilo s lepom susetkom Elmirom Rojster, koja mu je bila obećana? Podmuklom igrom Džona Alana i njenih roditelja, ubedili su je da ju je Edgar zaboravio, a u stvari skrivali su od nje vatrena pisma puna pitanja koja joj je slao dok je mogao, dok ga nije slomio osećaj da mu je Elmira neverna! Bila je prinuđena da ode za drugoga, a Po je na tu vest napisao pesmu Videh te na dan tvog venčanja... Jedna zvezda nestala je s njegovog unutrašnjeg neba; da li zauvek?
MISTERIJA ZVANA »AL ARAF«
Ukoliko je bilo tačno ono što je Po tvrdio, da je svoju poemu Al Araf napisao u petnaestoj godini, to znači da ona datira još iz vremena pre nego što je dobio na poklon svoj teleskop! Ili je to jedna od njegovih mistifikacija? U svakom slučaju, nije velika, pošto je Al Arafa objavio već 1829, u dvadesetoj godini, na početku svoga progonstva. U jednom od očajničkih pisama svome staratelju Alanu, moli ga da učestvuje u finansiranju te zbirke na što trgovac duvanom nije ni odgovorio! Trgovca nisu zanimala zvezdana putovanja...
U Al Arafu, dugoj poemi od 400 stihova, Po kombinuje naučne podatke: otkriće iz 1572, jedne zvezde koju je veliki danski astronom Tiho Brahe nazvao tim imenom; pročitanu literaturu: u Kurana postoji jedno mesto, neka vrsta čistilišta, sa sličnim imenom; vlastitu imaginaciju koja, kao prvi potez, prenosi mesto iz arapske religije na pomenutu zvezdu! To je beskrajni okvir za dešavanje jedne nemogućne ljubavi čiji su protagonisti Nezasa i Anđelo.
Savremenici su prebacivali Pou da je u toj poemi nejasan, ali Po je više bio osetljiv na primedbe da je preduga. Nije više radio na toj poemi – koju pisac ovih redova smatra savršenom u svakom pogledu, ni nejasnom, još manje dugom, pošto podela na različite celine čini od Al Arafa neku vrstu pesničke plakete, koja ne mora da se čita u jednom dahu. Zanimljivo je da je pesnik, za konačno objavljivanje te poeme, izostavio uvodnu strofu, koja, po mome mišljenju, zaslužuje da bude navedena u celosti; ona kao da je nastala na usnama nekoga ko pažljivo posmatra nebeski svod, kroz uzdignuti teleskop:
Tajanstcvena zvezdo!
Ti bila si moj san
svu jednu letnju noć –
sad budi mi cilj jasan!
Uz bistri potok sam
tebi ću pišući poć;
a ti na moje gnezdo
lij svoga sjaja moć.
POOVI MESECI: JUN, OKTOBAR, DECEMBAR, JANUAR
Astro-prostoru iznad nas odgovara ovozemaljska vremenska shema; svako ima svoju, datu ili odabranu; ne postoje dve iste.
Nemogućno je ne primetiti da Po u nekim svojim pesmama smešta njihovo dešavanje u mesece, koje on uglavnom imenuje, i koji za njega imaju simboličko značenje.
Jun je kobna sredina leta, vreme punog sjaja kad su noći tajanstveno prozračne i prožete neprimetnim a konačnim uticajima, noći Velike i Hladne Lune:
Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca...
Ta atmosfera kod Poa redovito odgovara sceni koja predstavlja Lepu Pokojnicu, spokojnu na njenom odru, kao da spava, i kojoj on neretko daje neko imaginarno ime – Eulalija, Lenora, Irena, Nezasa... – koje ne treba tražiti u njegovoj biografiji:
Sva spi Lepota – i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena...
Oktobar je mesec od koga je Po celoga života strepeo; i dogodilo se da je početkom tog meseca, 3-eg, nađen polumrtav na ulici u Baltimoru, što su oni isti savremenici koji su mu prebacivali da je njegov Al Araf nejasna poema, proglasili za smrt izazvanu preteranim uživanjem u alkoholu! U poemi Ulaluma, koja je takođe ostala u rukopisu i objavljena odmah posle pesnikove smrti, Po u prvoj, trećoj i devetoj strofe opsesivno podseća na nekakav događaj – težak po značenju i po posledicama – koji se odigrao u Oktobru! Luna više nije puna, nego je uštap sa svoja dva preteća roga, ličeći tako na asirsko božanstvo Astarte.
Ulaluma je pesma u kojoj Po otvoreno raspravlja astrološki i traži objašnjenje u nebeskim predznacima:
Rekoh: »Kao Dijana je plava:
ona stiže prostorom uzdaha –
i smeška se prostorom uzdaha:
zna da čovek retko miran spava
i da crv ga zauvek uzjaha,
ona prođe kroz sazvezđe Lava
da nas vine u nebesa plaha,
u letinski mir i gnezda plaha –
ona stiže, ne strepeć od Lava,
da očima rastera noć straha –
ona stiže preko legla Lava
noseć ljubav u oku bez straha.«
Decembar je vremensko poprište na kome i u kome se odigrava strahovita tragedija zvana Gavran:
Ah, još pamtim usred duše bî Decembar prepun tmuše.
Poov decembar u Gavranu nije idilično vreme kad je sve obavijeno snegom, i kad se ceo svet priprema za najveći porodični događaj godine, Božić! To je trenutak kad je samoća onih koji su ostali bez dragih bića više nego udvostručena, što je slučaj sa junakom te poeme: black December, crni Decembar, boje Gavranovih krila! Početkom decembra umrla je Pova majka...
Januar nije samo 19-ti, pesnikov rođendan, nego i mesec u kome je objavio svoju poemu Gavran, i postao preko noći najpopularniji i, poslednično, najnapadaniji američki pesnik; krajem januara umrla je njegova mlada rođaka i supruga, nakon deset godina srećnog braka, ako se tako može nazvati ono što Po jasno opisuje u, takođe posthumno objavljenoj, pesmi Anabel Li!
POOVA NATALNA KARTA
Naše natalne karte nisu samo stavci jedne nepobitne nebeske polifonije, ni tekstovi čiji je zvezdani stil jasniji ili nejasniji, zavisno od toga kako i ko ih čita i tumači, nego su i svojevrsne grafike: prvo, dakle, slušamo, zatim čitamo, najzad gledamo. I, iz te trojnosti, izvlačimomogućni zajednički zaključak.
Što se tiče horoskopa Edgara Alana Poa, velikog američkog pesnika – a u toj reči sadržano je sve ono što je on bio – možda možemo ići i obrnutim putem! Toliko se taj grafički, optički izgled njegovog horoskopa ističe pred okom posmatrača, da čak i nepripremljeni gledalac može primiti prvu zvezdanu sliku i poruku: jedna polovina Univerzalnog Kruga-Oka, gotovo sasvim je prazna, pusta; druga je zatrpana značenjima i uticajima! Na osnovu onoga što je dosad ukratko rečeno o Pesnikovom životu, zaista je jasno da se on deli na dve savršeno različite celine, koje su odeljene kobnim trenutkom kad je Džon Alan digao ruku da uništi nemoćnog mladića, da ga ponizi i možda uveri da nije ni postojao! U čemu je više nego delimično uspeo...
ELDORADO
Vitez lepi
što ne strepi,
sunce i sen trpeć rado,
luta sada,
pesmu sklada,
tražeć zemlju Eldorado.
Al' pobeli
vitez smeli,
sen mu prekri srce radô,
a predeo
nije sreo
što liči na Eldorado.
I na kraju
u očaju
Sen bludeću srete rado:
»Seno«, kaza,
»gde je staza
što vodi u Eldorado?«
»Preko brežja
mesečeva
kroz Dol Mraka jaši rado,
konja smori«,
Sen odzbori,
»želiš li u Eldorado!«
Žorž Valter, autor veoma pouzdane knjige o Poovom životu, ovako tumači Poovu natalnu kartu, tu astro-grafiku: "Gotovo sve planete nalaze se ispod horizonta" ; da bi zaključio: "U traganju za Eldoradom, treba proći kroz Dolinu Mraka!"
Ovo objašnjenje pesnikove natalne karte uveliko pomera horizont značenja Poovih stihova i dovodi u sumnju odveć prizemna tumačenja pojedinih profesora povodom Eldorada, još jedne od onih kapitalnih pesama koje su ostale u Poovoj rukopisnoj zaostavštini. Umesto, dakle, da je tumačimo kao Poov prigodni tekst napisan u vreme kad je sva Amerika bila zahvaćena zlatnom groznicom – a zar danas nije, kao i čitav svet? – taj naoko jednostavni tekst – ali jedinstven i prepoznatljiv između hiljadu po svome ritmu – sublimacija je jednog višeg traganja, rekao bih za Svetim Gralom, a na jedno takvo viđenje kao da nas sam pesnik upućuje već prvim dvostihom:
Gaily bedight,
A gallant knight...,
iz kojeg se vidi da u pesmi nije reč o nekakvom kauboju, nego o otmenom vitezu koji je spreman za veliko putovanje u Nepoznato. Da li sasvim u Nepoznato? Zar Edgar Po nije, u poslednjoj godini svoga života, našao svoju izgubljenu dragu, Elmiru Rojster, iako kaoudovicu Šelton, koju je još jednom zaprosio, i dobio potvrdan odgovor, dva meseca pred smrt, pre nego što je krenuo na jedno obično putovanje – da za 100 dolara iskoriguje stihove jedne njujorške pesnikinje – koje se nažalost, i još uvek neobjašnjivo, pretvorilo u putovanje i kroz Dolinu Mraka iz koje nema povratka. Ali, Elmira Rojster više se nije udavala. Ona, koja je bila uz Pesnika dok je kao dečak-mladić teleskopom lovio neispitane prostore i, bar u tom trenutku, bio bliži zvezdama od većine svojih savremenika.
Kolja Mićević, Astrologus 91.
POOV TELESKOP
Edgar Alan Po, siroče od druge godine, boravio je kao usvojenik pod krovom bogatog Džona Alana, trgovca duvanom, i njegove supruge Franses, do svoje osamnaeste godine. Zahvaljujući toj ženi, nežnoj prema njemu poput rođene majke, pesnikovo detinjstvo i mladost bili su srećni, sve do kobnog sukoba s podmuklim usvojiteljem. Zato treba znati da je pesnik zadržao to Alan u svome imenu samo iz zahvalnosti – koja je bila iskrena i duboka – prema svojoj drugoj majci, nikako u čast trgovca duvanom.
Jedan od najlepših poklona koje je u to srećno vreme dobio od Alanovih bio je veliki teleskop, verovatno za jedan od onih presudnih rođendana posle kojih se iz kasnog detinjstva prelazi u razdoblje kad se pred nama otvaraju svi putevi; poklon je od trgovca Alana nesumnjivo iznudila Gospođa Alan koja je primetila da knjige o astronomiji i ozvezdano nebo neodoljivo privlače pažnju njihovog usvojenika.
Tako je Edgar mogao da za vreme jasnih noći sledi jedan od svojih najdražih puteva među onima koji su se otvarali pred njim, prema zagonetnom ozvezdanom prostoru. Koji je bio domet njegovog teleskopa? Ali, ma kako da je bio ograničen, bio je snažniji od pogleda golim okom; i, ma kako snažan, nije mogao sprečiti njegovu maštu, nego ju je čak podsticao, da vidi i više i dalje od njegovog omeđenog opsega!
Ponekad mu je društvo na terasi pravila lepa susetka Elmira Rojster, koja mu je bila obećana! Tako su jedne letnje julske večeri videli na nebu daleki sjaj:
VEČERNJAČA
Beše sredinom leta,
i u noćni čas taj,
kad zvezde, s puta svojih,
sjahu bledo, kroz sjaj
svetlije, hladne lune:
sama je s Neba sjala,
vladarka svih planeta,
lijuć zrak iznad valâ.
Posmatrah za tren
ledni odmeh njen:
leden – leden mi bî!
kad, kao crn trak,
skri ga oblak lak,
tad zasjala si ti,
Večernjačo časna,
čija zraka jasna
blagošću sja i zri;
što do mog srca
s dragošću zrca,
s Neba, dok noći traju,
kad odvajam sâm
tvoj daleki plam
od lednog, dragi sjaju!
Šta se dogodilo s Poovim teleskopom kad ga je trgovac Alan izbacio na ulicu i zabranio mu povratak u njegov jedini dom? Nije mogao da ga ponese sa sobom! Ostala su sećanja na ta osmatranja neba, sećanja koja će sve do samog kraja hraniti njegovu pesničku imaginaciju ovaploćenu u astro-poemi Eureka, delu koje još nije sasvim ozbiljno tumačeno, a posle čijeg je objavljivanja, 1847, dve godine pred smrt, Po napisao u jednom pismu: Posle Eureke ja više nemam razloga da živim! To nije rekao dve godine ranije, nakon što je napisao i objavioGavrana!
Šta se dogodilo s lepom susetkom Elmirom Rojster, koja mu je bila obećana? Podmuklom igrom Džona Alana i njenih roditelja, ubedili su je da ju je Edgar zaboravio, a u stvari skrivali su od nje vatrena pisma puna pitanja koja joj je slao dok je mogao, dok ga nije slomio osećaj da mu je Elmira neverna! Bila je prinuđena da ode za drugoga, a Po je na tu vest napisao pesmu Videh te na dan tvog venčanja... Jedna zvezda nestala je s njegovog unutrašnjeg neba; da li zauvek?
MISTERIJA ZVANA »AL ARAF«
Ukoliko je bilo tačno ono što je Po tvrdio, da je svoju poemu Al Araf napisao u petnaestoj godini, to znači da ona datira još iz vremena pre nego što je dobio na poklon svoj teleskop! Ili je to jedna od njegovih mistifikacija? U svakom slučaju, nije velika, pošto je Al Arafa objavio već 1829, u dvadesetoj godini, na početku svoga progonstva. U jednom od očajničkih pisama svome staratelju Alanu, moli ga da učestvuje u finansiranju te zbirke na što trgovac duvanom nije ni odgovorio! Trgovca nisu zanimala zvezdana putovanja...
U Al Arafu, dugoj poemi od 400 stihova, Po kombinuje naučne podatke: otkriće iz 1572, jedne zvezde koju je veliki danski astronom Tiho Brahe nazvao tim imenom; pročitanu literaturu: u Kurana postoji jedno mesto, neka vrsta čistilišta, sa sličnim imenom; vlastitu imaginaciju koja, kao prvi potez, prenosi mesto iz arapske religije na pomenutu zvezdu! To je beskrajni okvir za dešavanje jedne nemogućne ljubavi čiji su protagonisti Nezasa i Anđelo.
Savremenici su prebacivali Pou da je u toj poemi nejasan, ali Po je više bio osetljiv na primedbe da je preduga. Nije više radio na toj poemi – koju pisac ovih redova smatra savršenom u svakom pogledu, ni nejasnom, još manje dugom, pošto podela na različite celine čini od Al Arafa neku vrstu pesničke plakete, koja ne mora da se čita u jednom dahu. Zanimljivo je da je pesnik, za konačno objavljivanje te poeme, izostavio uvodnu strofu, koja, po mome mišljenju, zaslužuje da bude navedena u celosti; ona kao da je nastala na usnama nekoga ko pažljivo posmatra nebeski svod, kroz uzdignuti teleskop:
Tajanstcvena zvezdo!
Ti bila si moj san
svu jednu letnju noć –
sad budi mi cilj jasan!
Uz bistri potok sam
tebi ću pišući poć;
a ti na moje gnezdo
lij svoga sjaja moć.
POOVI MESECI: JUN, OKTOBAR, DECEMBAR, JANUAR
Astro-prostoru iznad nas odgovara ovozemaljska vremenska shema; svako ima svoju, datu ili odabranu; ne postoje dve iste.
Nemogućno je ne primetiti da Po u nekim svojim pesmama smešta njihovo dešavanje u mesece, koje on uglavnom imenuje, i koji za njega imaju simboličko značenje.
Jun je kobna sredina leta, vreme punog sjaja kad su noći tajanstveno prozračne i prožete neprimetnim a konačnim uticajima, noći Velike i Hladne Lune:
Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca...
Ta atmosfera kod Poa redovito odgovara sceni koja predstavlja Lepu Pokojnicu, spokojnu na njenom odru, kao da spava, i kojoj on neretko daje neko imaginarno ime – Eulalija, Lenora, Irena, Nezasa... – koje ne treba tražiti u njegovoj biografiji:
Sva spi Lepota – i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena...
Oktobar je mesec od koga je Po celoga života strepeo; i dogodilo se da je početkom tog meseca, 3-eg, nađen polumrtav na ulici u Baltimoru, što su oni isti savremenici koji su mu prebacivali da je njegov Al Araf nejasna poema, proglasili za smrt izazvanu preteranim uživanjem u alkoholu! U poemi Ulaluma, koja je takođe ostala u rukopisu i objavljena odmah posle pesnikove smrti, Po u prvoj, trećoj i devetoj strofe opsesivno podseća na nekakav događaj – težak po značenju i po posledicama – koji se odigrao u Oktobru! Luna više nije puna, nego je uštap sa svoja dva preteća roga, ličeći tako na asirsko božanstvo Astarte.
Ulaluma je pesma u kojoj Po otvoreno raspravlja astrološki i traži objašnjenje u nebeskim predznacima:
Rekoh: »Kao Dijana je plava:
ona stiže prostorom uzdaha –
i smeška se prostorom uzdaha:
zna da čovek retko miran spava
i da crv ga zauvek uzjaha,
ona prođe kroz sazvezđe Lava
da nas vine u nebesa plaha,
u letinski mir i gnezda plaha –
ona stiže, ne strepeć od Lava,
da očima rastera noć straha –
ona stiže preko legla Lava
noseć ljubav u oku bez straha.«
Decembar je vremensko poprište na kome i u kome se odigrava strahovita tragedija zvana Gavran:
Ah, još pamtim usred duše bî Decembar prepun tmuše.
Poov decembar u Gavranu nije idilično vreme kad je sve obavijeno snegom, i kad se ceo svet priprema za najveći porodični događaj godine, Božić! To je trenutak kad je samoća onih koji su ostali bez dragih bića više nego udvostručena, što je slučaj sa junakom te poeme: black December, crni Decembar, boje Gavranovih krila! Početkom decembra umrla je Pova majka...
Januar nije samo 19-ti, pesnikov rođendan, nego i mesec u kome je objavio svoju poemu Gavran, i postao preko noći najpopularniji i, poslednično, najnapadaniji američki pesnik; krajem januara umrla je njegova mlada rođaka i supruga, nakon deset godina srećnog braka, ako se tako može nazvati ono što Po jasno opisuje u, takođe posthumno objavljenoj, pesmi Anabel Li!
POOVA NATALNA KARTA
Naše natalne karte nisu samo stavci jedne nepobitne nebeske polifonije, ni tekstovi čiji je zvezdani stil jasniji ili nejasniji, zavisno od toga kako i ko ih čita i tumači, nego su i svojevrsne grafike: prvo, dakle, slušamo, zatim čitamo, najzad gledamo. I, iz te trojnosti, izvlačimomogućni zajednički zaključak.
Što se tiče horoskopa Edgara Alana Poa, velikog američkog pesnika – a u toj reči sadržano je sve ono što je on bio – možda možemo ići i obrnutim putem! Toliko se taj grafički, optički izgled njegovog horoskopa ističe pred okom posmatrača, da čak i nepripremljeni gledalac može primiti prvu zvezdanu sliku i poruku: jedna polovina Univerzalnog Kruga-Oka, gotovo sasvim je prazna, pusta; druga je zatrpana značenjima i uticajima! Na osnovu onoga što je dosad ukratko rečeno o Pesnikovom životu, zaista je jasno da se on deli na dve savršeno različite celine, koje su odeljene kobnim trenutkom kad je Džon Alan digao ruku da uništi nemoćnog mladića, da ga ponizi i možda uveri da nije ni postojao! U čemu je više nego delimično uspeo...
ELDORADO
Vitez lepi
što ne strepi,
sunce i sen trpeć rado,
luta sada,
pesmu sklada,
tražeć zemlju Eldorado.
Al' pobeli
vitez smeli,
sen mu prekri srce radô,
a predeo
nije sreo
što liči na Eldorado.
I na kraju
u očaju
Sen bludeću srete rado:
»Seno«, kaza,
»gde je staza
što vodi u Eldorado?«
»Preko brežja
mesečeva
kroz Dol Mraka jaši rado,
konja smori«,
Sen odzbori,
»želiš li u Eldorado!«
Žorž Valter, autor veoma pouzdane knjige o Poovom životu, ovako tumači Poovu natalnu kartu, tu astro-grafiku: "Gotovo sve planete nalaze se ispod horizonta" ; da bi zaključio: "U traganju za Eldoradom, treba proći kroz Dolinu Mraka!"
Ovo objašnjenje pesnikove natalne karte uveliko pomera horizont značenja Poovih stihova i dovodi u sumnju odveć prizemna tumačenja pojedinih profesora povodom Eldorada, još jedne od onih kapitalnih pesama koje su ostale u Poovoj rukopisnoj zaostavštini. Umesto, dakle, da je tumačimo kao Poov prigodni tekst napisan u vreme kad je sva Amerika bila zahvaćena zlatnom groznicom – a zar danas nije, kao i čitav svet? – taj naoko jednostavni tekst – ali jedinstven i prepoznatljiv između hiljadu po svome ritmu – sublimacija je jednog višeg traganja, rekao bih za Svetim Gralom, a na jedno takvo viđenje kao da nas sam pesnik upućuje već prvim dvostihom:
Gaily bedight,
A gallant knight...,
iz kojeg se vidi da u pesmi nije reč o nekakvom kauboju, nego o otmenom vitezu koji je spreman za veliko putovanje u Nepoznato. Da li sasvim u Nepoznato? Zar Edgar Po nije, u poslednjoj godini svoga života, našao svoju izgubljenu dragu, Elmiru Rojster, iako kaoudovicu Šelton, koju je još jednom zaprosio, i dobio potvrdan odgovor, dva meseca pred smrt, pre nego što je krenuo na jedno obično putovanje – da za 100 dolara iskoriguje stihove jedne njujorške pesnikinje – koje se nažalost, i još uvek neobjašnjivo, pretvorilo u putovanje i kroz Dolinu Mraka iz koje nema povratka. Ali, Elmira Rojster više se nije udavala. Ona, koja je bila uz Pesnika dok je kao dečak-mladić teleskopom lovio neispitane prostore i, bar u tom trenutku, bio bliži zvezdama od većine svojih savremenika.
Kolja Mićević, Astrologus 91.
